Udari iz
svemira

Svemir preti

Jukatan
Baringer

udari Baringer

Baringerov krater [55 Kb, 752X380 piksela]

Krater u Arizoni [16 Kb]

Kada su evropski doseljinici iduci od istoka ka zapadu osavjali Ameriku u pustinjama Arizone su zatekli neobicnu geolosku formaciju. Bila je to ogromana rupa, preko jednog kilometra u precniku, okruzena zidom stenja i kamenja. Desetak kilometara unaokolo, bilo je razbacano preko petnaest tona neobicnog ogromnog kamenja velicine omanje kuce.

Prva ispitivanja ovog kratera zapoceta su oktobra 1891. godine. Tada je cuveni americki geolog sa ogromnim autoritetom medju kolegama, Grove Karl Gilbert, nakon sto su do njega dospeli izvestaji da se oko kratera nalazi nikal gvozdeni meteoriti, dosao na lice mesta sa namerom da utvrdi poreklo kratera. Postojale su dve mogucnosti: 1. da je krater nastao od udara dzinovskog meteorita i 2. da je krater nastao kao posledica snazne eksplozije gasova koju je izazvala vrelina vulkana duboko ispod povrsine tla. Mogucnost da se radi o vulkanskom krateru je odbacena zbog nedostatka bilo kakvog vulkanskog kamenja u blizini kratera.

Gilbert se koncentrisao na ispitivanju prve hipoteze. Posao je od (pogresne!) pretpostavke da udarno telo po velicini odgovara precniku kratera i da se ono mora nalaziti zariveno ispod dna kratera. S druge strane, ako je krater posledica unutrasnje eksplozije izbaceni materijal bi po zapremini trebalo da bude jednak zapremini unutrasnjosti kratera. Da bi ovo proverio uradio je dva testa. Izracunao je i uporedio odnosne zapremine, a zatim je magnetom ispitivao dno kratera kako bi eventualno otkrio velike kolicine gvozdja ispod dna sto bi bio znak da se metarorit zaista nalazi zakopan.

Rezultati oba testa osporila su hipotezu o udarnom krateru. Zapremina kratera, po Gilbertovom racunu, bila je jednaka izbacenom materijalu, a eksperimenti sa magnetom nisu ukazivali na postojanje velikih gvozdenih masa ispod povrsine kratera. Slavni geolog je zakljucio da je krater nastao kao posledica eksplozije vulkanskih gasova i time je okoncao svoja istrazivanja.

Medjutim, ostala je sumnja u ovaj zakljucak jer on nije objasnio prisustvo meteoritskog kamenja oko kratera. Sem toga u citavom podrucju nije pronadjeno nikakvo kamenje koje bi ukazivalo na postojanje bilo kakve vulkanske aktivnosti u proslosti.

Desetak godina kasnije, 1902. godine, za krater se zainteresovao Daniel Moreau Barringer, uspesan rudarski inzenjer. Njega je privukao podatak da se oko kratera nalaze komadici gvozdenog meteorita i to izmesani sa izbacenim materijalom iz kratera. Da su na Zemlju pali meteoriti u vreme razlicito od momenta nastanka kratera onda bi oni bili u razlicitim slojevima od izbacenog kamenja. Baringer je na osnovu toga verovao da se ipak radi o udarnom krateru. Medjutim to je trebalo dokazati.

Nakon visegodisnjeg istrazivanja Baringer je raspolagao sledecim cinjenicama.

• U podrucju kratera uocene su ogromne kolicine finog praha silicijum dioksida koji se mogao stvoriti jedino pod izuzetno snaznim pritiskom.
• Primecena je velika kolicina meteoritskog gvozdja u obliku skriljaca razbacanog oko ivica kratera i dalje u okolini.
• Meteoritski materijal je izmesan sa izbacenim stenjem.
• Razliciti tipovi kamenja oko ivice kratera i u okolnom prostoru su slozeni obrnutim redom od onog unutar kratera.
• Nedostatak bilo kakvog vulkanskog kamenja u blikzini kratera.

1908. geolog George P. Merrill, ispitujuci nov tip stena koje je u krateru otkrio Baringer ("Variety B", Baringerova oznaka), nasao je da se radi o kvarcnom staklu za cije stvaranje je neophodna velika toplota, slicno kao kad grom udari u pesak. Sem ovoga Meril je uocio "mirno" dno kratera sto znaci da ona sila koja je stvorila krater nije dolazila od dole, iz dubine.

Sva ova zapazanja Baringer je izlozio Akademini prirodnih nauka u Filadelfiji 1906. i 1909.

Medjutim, sam meteorit uprkos visegodisnjim naporima nije bio pronadjen. Konacno Baringer se obartio astronomu F. R. Moultonu za misljenje o velicini meteorita koji bi mogao da stvori karater trazenih razmera.

I to je bilo presudno za dalje traganje. Moultonovi proracuni su ukazivali na telo tezine svega oko 300.000 tona, dok je Baringer je racunao da je meteorit bio tezak oko 10 miliona tona. Sem toga pokazalo se da je energija koja se stvara prilikom takvog udara toliko snazna da dovodi do isparavanja samog meteorita.

Ovim je uzaludna potraga za meteoritom konacno bila prekinuta. A 1929. Bringer je umro.

Medjutim ispitivanja kratera su se nastavila i sledecih decenija. 1963. poznati geolog Eugene Shoemaker je objavio svoje zapazanje da je Baringerov krater po strukturi veoma slican kraterima nastalim od udara nuklearne bombe. Sumejker je do ovog zakljucka dosao izucavajuci kratere koji su stvareni nuklearnim eksplozijama za vreme nuklearnih testova u Nevadi.

Nova iztrazivanja tokom godina dovela su i do otkrica nekih novih minerala u krateru. Svi oni, kako analize pokazuju, mogli su da nastanu jedino pri ekstremno visokim temperaturama i pritiscima i to mnogo vecim nego sto su se ikada desile u prirodi na Zemlji.

***************

Izucavanje Berigerovog kratera trajalo je vise decenija. Sam Baringer je na tom zadatku proveo 27 godina. Znanje steceno u ovom poduhvatu znatno je unapredilo poznavanje svih drugih udarnih kratera na nasoj planeti.

[jul 2001]

vrh