|
11. april. 2008. Kada je u maju 2006. godine Rao Zihe postao direktor Univerziteta Nankai[2], imao je u glavi zacrtanu viziju da povrati nekadašnju slavu ove visokoškolske ustanove. Da bi prodrmao sistem ove ustanove koja je grcala u problemima, prvo što je uradio bilo je da od 21 dekana promeni njih 15. Ubrzo su počele da mu pristižu prijave za upražnjena mesta. Nakon što je za svaku poziciju ispitao po šest ili osam kandidata, Rao je odabrao svoje nove saradnike. A onda je povukao jedan krajnje neočekivan potez: ponudio je profesorske pozicije svim genijalcima koje je poznavao – nekoliko desetina naučnika – i svi su spremno prihvatili. Kao što futbalski trener gradi svoj tim, Rao se usredsredio na mlade snage koje dolaze, uglavnom na asistente i mlade profesore na vodećim institucijama, kao što su univerziteti Yale, Cornell i Oxford. Da bi osigurao iskustvo, u fakultetski odbor je doveo iskusne akademike i penzionisane vladine službenike. Na taj način, Rao je u prvih 18 meseci svog službovanja zaposlio preko 200 novih profesora – više od 10% ukupnog akademskog personala. Kako je kasnije objasnio, "Da bi promenili nastavne programe i metode učenja, i uspostavili visoke standarde, bila nam je potrebna kritična masa koja će promeniti atmosferu na fakultetu." Promene na Nankaiju su samo deo širokog plana koji su pokrenuli kineski autoriteti da bi kreirali takav trećestepeni obrazovni sistem koji će odgovoriti aspiracijama savremene Kine. I kao i sve u Kini tih dana, i to je urađeno ekspresno. U rekordno kratkom vremenu, Kina je sa običnih univerziteta prešla na elitne ustanove za masovnu edukaciju. Broj brucoša je sa 3,6 miliona u 1998. godini skočio na skoro 30 miliona u 2007. Danas četvrtina mladih od osamnaest godina upisuje treći stepen obrazovanja, čime su daleko nadmašili nacionalni plan da do 2010. taj broj bude oko 15%.
Sve do tada, kvalitet obrazovanja je bilo nešto što je gurano pod tepih. Prema mantri koja se danas sve više ponavlja, jak edukacioni sistem će pomoći uzdizanju nacionalnog ponosa. Stremeći ka zvezdama[3], kineski edukatori i političko vođstvo planiraju da njihovi vrhunski univerziteti budu svrstani u red najjačih u svetu.
Međutim, pred Kinezima je veliki put. "Između kineskih i svetskih univerziteta zjapi veliki jaz," opominje Yingui Quan, ekonomista sa kalifornijskog univerziteta Berkeley, a sada direktor Škole za ekonomiju i menadžment na pekinškom Univerzitetu Tsinghua[4] (清华大学, Qīnghuá Dàxué). Broj studenata na vrhunskim kineskim univerzitetima je sličan onim vrhunskim u Americi, napominje Quan, koji je proučavao sličnosti kineske obrazovne revolucije sa velikim skokom u Americi XIX veka, kada je visoko školstvo sa elitnog prebačeno na masovno. Kako Quan a i ostali kažu, sa širenjem kineskog sistema raste i potreba za kvalitetom u kvantitetu, a za to im je potrebno mnogo više svetski poznatih predavača. Svi predviđaju da će se to i dogoditi u narednim decenijama. Ono što danas predstavlja glavni hendikep jesu nedovoljna davanja: vladina izdvajanja nisu u skaldu sa porastom broja upisnika ili sa kineskim rastom domaće proizvodnje. Mnogi univerziteti su do grla u finansijskim dugovima i suočni su sa dilemom. "Ako država ne poveća investicije [u višem obrazovanju], bićemo u velikim problemima," smatra Ma Wanhua, jedan od profesora sa Univerziteta Peking (Beijing). Ipak, mislim da Kina neće imati velikih problema sa financiranjem, jer je visoko školstvo pod patronatom države (i deo njene globalne strategije), a svake godine Kina ima finansijski obrt od preko $10.000 milijardi (2006), i godišnji suficit od najmanje $180 milijardi. Veliki skok? Pre nego što su 1949. godine u građanskom ratu pobedili komunisti i osnovali Narodnu republiku Kinu, u zemlji su postojali brojni opšti univerziteti, ali je tokom pedesetih godina Kina usvojila sovjetski model specijalizovanog višeg obrazovanja. Naprimer, da bi Tsinghua organizovali po ugledu na Moskovski tehnički institut (MPEI), neinženjerska odeljenja su premeštena na druge univerzitete. Svim univerzitetima je naređeno da se fokusiraju samo na obrazovanje, a da istraživanja prepuste institutima u okviru Kineske akademije nauka. Takve rokade su izazvale "potpuni raspad" prethodnog obrazovnog sistema, seća se Qian. Svaki koledž osnovan tokom pedesetih koncentrisao se na po jednu jednostavnu delatnost: tekstil, metalurgiju, železnicu, itd. A onda je tokom šezdesetih Kulturna revolucija potpuno ugasila univerzitete. Za sledećih desetak godina neki su obnovljeni, ali upisivao se samo mali broj privilegovanih studenata. Iako se broj brucoša stalno povećavao, do 1998. se tek jedan od 10 svršenih srednjoškolaca odlučivao za nastavak školovanja. A onda su se sledeće godine vrata univerziteta svima širom otvorila, kada je Tang Min, ekonomista iz Azijske banke za razvoj sugerisao da će se kineska ekonomska kriza zaustaviti tek kada obrazovani studenti budu povećali domaću potrošnju. Ta sugestiju je naišla na razumevanje kineskog društvenog i političkog vrha, koje je shvatilo da ekonomski razvoj zahteva veći broj domaćih inženjera i naučnika. Te godine se broj prijavljenih na fakultete upetostručio. Do 1995. godine Ministarstvo obrazovanja je iznelo plan da do XXI veka pripremi za rad 100 univerziteta. "Projekat 211" je zahtevao $2,3 milijarde, uglavnom za infrastrukturu i razvoj nastavnih programa. Godine 1998., budući predsednik Jiang Zemin je izjavio da "Kina mora da poseduje brojne prvoklasne univerzitete međunarodnog ranga", što je potstaklo Ministarstvo ga pripremi "projekat 985", koji će pomoći univerzitetima da uvećaju postojeću snagu i razviju nova područja istraživanja. U početku planiran samo za Univerzitet Peking[5] (北大, Běidà) i Univerzitet Tsinghua – po mišljenju većine, dva najbolja kineska– program je kasnije proširen na još trideset drugih. Najviše juana je otišlo na izgradnju novih kapaciteta. Naprimer, Beida je deo od svojih $225 miliona ("981–phase–1") utrošila na izgradnju Instituta za molekularnu medicinu, koji je fokusiran na translatorna istraživanja kardiovaskularnih oboljenja.
Uprkos tim dotacijama, prema kazivanju bivšeg ministra obrazovanja Chen Zhilija, ukupna izdavanja centralne vlade za univerzitetski budžet su sa $847 po studentu u 1998. godini pala na $672 u 2005. godini. Povučeni tim primerom, mnoge lokalne vlasti su adekvatno smanjile i svoje dotacije školama. Nakon 1998., manjak para je naterao univerzitete da od državnih banaka pozajme fantastičnih $25.000 milijardi, uglavnom za finansiranje infrastrukturnih proširenja. Ekstremni je slučaj novog Univerziteta Jilin (Jida) u Changchunu, koji je 2000. godine nastao spajanjem pet lokalnih institucija. (Država je podsticala takva pripajanja kao način stvaranja opštih univerziteta, koji bi time postali i globalno opšti.) Jida je za pet godina uzela zajam od $400 miliona, koji su uglavnom otišli za cigle i malter. Takva nesigurna investicija je bila dodatno uzdrmana izjavom lokalne vlade provincije Jilin da neće da pruži obećanu finansijsku potporu. Danas je fakultet suočen sa godišnjom kamatom od $20 miliona, što izaziva manjak u budžetu od $70 miliona. Ova finansijska zavrzlama je izašla na videlo tek kada je pre godinu dana jedan od čelnika fakulteta preko interneta zatražio spasonosnu ideju od svojih studenata. Tek nakon toga je direktor Jide javno priznao postojanje problema. Sigurno je da slučaj Jide nije usamljen. Tim predvođen Bao Weiem, predavačem sa Beide, obavestio je prošlog marta državne zakonodavce, da 72 velika nacionalna univerziteta imaju ukupno $4,5 milijardi duga – u proceku oko $62,5 miliona po univerzitetu. Univerziteti su pokušali da reše ovu situaciju povećavanjem školarina, koje su za poslednje dve decenije porasle 25 puta; prema Plavoj knjizi obrazovanja iz 2006., prosečna godišnja cena je 2005. bila 625 dolara. Za upoređenje, iste godine dohodak per capita u ruralnim delovima Kine je bio 376 dolara. Mada je plaćanje školarine nedostižna stavka za mnoge porodice, predsednik Beide, Xu Zhihong, kaže da i pored toga taj novac pokriva tek mali deo stvarnih troškova. Državni univerziteti ne smeju da povećavaju školarine bez odobrenja ministarstva, koje je 2006. odredilo petogodišnje zamrzavanje školarina. Neki univerziteti su rešili da pod svoje okrilje prime i neke "nezavisne" koledže, koji primaju one studente koji nisu uspeli da polože teške prijemne ispite na državnim univerzitetima, ali su spremni da plaćaju visoke školarine. Danas oko 300 takvih koledža upisuje brucoše. "Nismo sigurni kakav je nivo tih novoosnovanih univerziteta," izjavljuje Ma. Mada je ministarstvo zabranilo državnim univerzitetima otvaranje novih takvih koledža i naredilo da se otarase postojećih, ovi koji postoje nastavljaju da rade. Kao dodatni pritisak na kočnicu, ministarstvo je limitiralo godišnji rast na prijemnim ispitima na ne više od 5%. Na konferenciji za novinare održane prošle jeseni, ministar za obrazovanje Zhou Ji[6] (1946) govorio je o nastaloj krizi kao o "specifičnoj situaciji u istorijskom procesu, ali da ona nije tako loša kao što nekima izgleda". Ministar je obećao da će centralna i lokalna vlast nastaviti sa povećavanje ulaganja u univerzitete. Zapadni analitičari očekuju da će ta ulaganja ipak biti postepena. To je kadar Finansijske bolesti će pre da budu izlečene od nezdravih kadrova. Na većini kineskih univerziteta, stariji univerzitetski kadar je otvorio svoje univerzitete i predavao tamo dok je radio svoje doktorate. Takve stvari, smatraju Rao i mnogi drugi, rezultirale su prevaziđenim predavanjima, okoštalim metodama učenja i nedostatkom svežih ideja u istraživanjima. Kada je Rao stigao u Nankai, fakultetska naučna istraživanja su bila fokusirana na takve tradicionalne discipline kao što su bile entomologija i botanika, dok su nova područja bila potpuno ignorisana.; nastavni programi i metode učenja su se malo razlikovale od pola veka starog sovjetskog modela, a bilo je i nedovoljno saradnje među odsecima. "Trebaju nam novi ljudi, nova polja, novi podsticaji," vapio je Rao. Za to vreme, tokom osamdesetih i devedesetih, mnogi kineski genijalci su otišli i napravili karijere u Americi. Potreba za infuzijom nove krvi na univerzitetima uočena je krajem prošlog stoleća, kada je vlada pokrenula podsticajne programe koji bi zainteresovali uspešne Kineze u rasejanju. Mnogi programi su nudili izuzetno primamljive programe za sve povratnike iz inostranstva. Program je dao mešovite rezultate: neki od tih "morskih kornjača" – kako Kinezi nazivaju povratnike – očekivali su bajke. S druge strane, neke od zvezda sa zapada nudili su svoje usluge više kao reklamu nego kao zalog budućeg javnog dobra.
***
(28.04.2008.)
|
KINESKI UBOJICA SATELITA (februar 2007) KINA: VRHUNSKA KOSMONAUTIKA UMESTO SOCIJALIZMA
|
