Sadržaj AM

Vaši komentari

Ova slika predstavlja modifikovanu fotografiju koju je napravio jedan meteorološki satelit, a sve sa ciljem da se prikažu stvarne boje i približno realne pojave.

Opet o Marsu. Ova planeta je od davnina bila deljena na svetle i tamne regione. Najtamnija područja predstavljaju uglavnom neutralno tamno siva područja bazaltnih stena. Svetliji "pustinjski" regioni su dati u svetlijim nijansama žuto–narandžasto–braon boje. Mars je prilično taman svet, sa prosečnim albedom od 0,16. Tamnija područja se po boji i sjaju približavaju Mesečevim visoravnima, sa širokim rasponom boja peska i prašine koje su svetlije od prosečnog albeda. Za ovu renderovanu sliku Marsa poslužila je tada nova teksturna mapa koju je svojevremeno napravio "Mars Global Surveyor". O drugim detaljima je već bilo reči na početku.

Jupiter poseduje nekoliko uzanih pojaseva različito obojenih, kao i crvenkasti oval koji predstavlja već vekovima stabilnu ciklonsku zonu, poznatiju kao Velika crvena pega. Ukupan albedo planete je oko 0,52. Obojene trake su slične boje kao i naizmenični pojasevi i zone koji se prostiru sa obe strane najčešće belog pojasa ekvatora.

Ovo predstavlja jednu od "Voyagerovih" slika sastavljenu od sirovih signala, a koja je obojena tako da što približnije podražava prave boje i kontraste planete.

Io, veliki vulkanski satelit Jupitera, svet je prvi put ugledao na slikama koje je još davno prenela sonda "Voyager 1". Nažalost, njegove kamere nisu posedovale crveni filter, pa su kolor–fotografije često umesto crvene imale narandžastu boju, a umesto plave ljubičastu ... To je dovelo do toga da je Io na mnogim slikama podsećao na sjajnu "pizzu", a negde sve više naginjao ka crvenom, dok nije počeo da liči na čorbu od paradajza! Io je vrlo svetao, uglavnom tamno žut sa sivim, zelenim odn. narandžastim zonama. U definisanju boja, jako su pomgle informacije koje je sakupio "Galileo". Albedo Ia (levo) je oko 0,6. Sledi Europa sa 0,64, Ganymede sa 0,42 i tamni Callisto (desno) sa albedom 0,2. 

Hablove (levo) i "Voyagerove" (desno) slike pokazuju različitu sjajnost prstenova kao i dugoročne promene u strukturama pojaseva oblaka. Razlike u bojama verovatno nisu stvarne, već su izazvane (ne)sposobnostima "Voyagerovih" kolor–filtera. Dole levo je prikazana slika "Voyagera 1", na kojoj se vidi taman polumesec Saturna osenčen tankim i pljosnatim prstenom. Vrlo lepa slika Saturna i njegovih prstenova, u prirodnim bojama, može da se vidi na stranici "Halovom nasleđu".

Titan, veliki Saturnov mesec, prekriven je oblacima koji su nas sve donedavno sprečavali da dobijemo uvid u zbivanja na površini. Boja oblaka je umereno smeđa, sa albedom od 0,21. Umetnik je donekle prepravio ovu Hablovu fotografiju.

Planeta Uran poseduje blago nebo blavo–sive boje, sa prosečnim albedom od oko 0,5. Istorijska osmatranja "Voyagera" su sugerisala da je svetlija ekvatorijalna zona odvojena donekle tamnijim pojasevima, ali čekamo da planeta zauzme drugačiju polarnu orijentaciju nego u doba "Voyagera" i da to proverimo Hablovim teleskopom.

Neptun je plavlji od Urana, sa uočljivijim ali prividno nestabilnijim detaljima u atmosferi. Na toj udaljenosti od Sunca, 30 puta većoj od Zemlje, zbog manje svetla boje počinju da se menjaju i to utiče na ljudsku percepciju. Albedo Neptuna je oko 0,41.

Izgleda da Pluton ima vrlo intrigantne površinske detalje, sa upadljivim kontrastima između belih i žuto–braon područja. Većina tih regionalnih kontrasta je otkrivena merenjima promena jačine svetlosti na Plutonu tokom njegovog pomračenja velikim satelitom Charonom, koje je bilo krajem osamdesetih godina. Albedo Plutona je u rasponu od 0,49 do 0,66, dok tamniji i mnogo neutralnije obojen Charon u proseku ima oko 0,37.

Komentar?