U budućnosti nisu planirana nova sletanja na Veneru (čak ni u nekim dugoročnim najavama) pa se zato moramo vratiti u prošlost i videti kako je to tamo bilo rešeno.

Veća slika 90 k Kopija lendera (napred) i broda (u pozadini) "Venera 13" u paviljonu "Kosmos" u Moskvi. Lender se smešta u braon sferu na vrhu broda koja ga štiti prilikom putovanja do planete i ulaska u njenu atmosferu.

Venera je intenzivno istraživana tokom 60tih i 70tih godina prošlog veka. Iako je prvi brod koji je proleteo pored nje bio američki Mariner 2 (1962), planeta je daleko više istraživana od strane Sovjetskog Saveza koji je ka njoj poslao ukupno 29 letilica (naspram samo 6 američkih) od kojih je 18 došlo do cilja (naspram 5 američka). Pored toga, planetu su posetila još tri američka broda (Mariner 10, Galileo i Kasini), ali ona nije bila njihovo krajnje odredište pa su samo proleteli pored nje iskoristivši njenu gravitaciju kako bi stekli potrebnu brzinu za dalje putovanje.

Ukupno 8 sovjetskih lendera je uspešno izvršilo meko sletanje na površinu planete i određeno vreme su sa nje slali različite informacije (naspram samo jednog tvrdog sletanja sonde sa američkog broda Mariner Venus 2).

Pritisak na površini Venere je oko 90 puta veći nego na Zemlji (što odgovara pritisku na dubini okeana od 800 m) dok je temperatura pakleno visoka i iznosi prosečno 450°C (dovoljno da se istopi, recimo, olovo ili cink ili da proključa živa). Kombinacija ova dva faktora svakako veoma otežava izradu samih sondi i lendera.

Prva sovjetska sonda koja se spustila u atmosferu Venere, "Venera 4", projektovana je da izdrži pritisak od samo 10 atmosfera ali se raspala na visini od 26 kilometara pri pritisku od 15 atmosfera. Poučeni tim iskustvom inžinjeri su postepeno uspeli da izgrade letilice koje bi bez problema mogle da izdrže i pritisak do 180 atmosfera što je više nego dovoljno i za pritisak na površini Venere.

Sama "školjka" se pravi, u glavnom, od titanijuma, kao što ste pretpostavili, dok je za vreme ulaska u atmosferu letilica smeštena u posebnu sferu koja je obložena ugljenikom (i koja se na određenoj visini odbacuje) pa nije nikakav problem da izdrži i mnogo veće temperature i pritiske. Međutim, daleko veći problem je kako od toplote zaštititi uređaje unutar same letilice, kao i brojne senzore na spoljnom delu (kamere, recimo), koji se, naravno, ne mogu praviti od temperaturno visoko otpornih materijala niti mogu normalno raditi na visokim temperaturama. Zato su korišćeni razni termoizolacioni slojevi, a počevši od Venere 8 ugrađivani su i specijalni sistemi za hlađenje. Na žalost, sve to nije dovoljno pa je najduže emitovanje podataka bilo u slučaju lendera Venere 13 čiji su sistemi na površini izdržali ukupno 127 minuta. Tu treba pomenuti i Veneru 12 (110 minuta) i Veneru 11 (95 minuta) čiji signali nisu prekinut zbog kvara na lenderima već prosto zbog toga što je orbiter, koji je preusmeravao signal ka Zemlji, planirano izašao iz dometa posle tog vremenskog perioda. Moguće je da su ti lenderi funkcionisali i duže, ali dok su orbiteri ponovo došli u poziciju da komuniciraju sa njima signala više nije bilo.

Teško je pretpostaviti šta se sve može izgraditi u budućnosti, posebno što odavno (preko 20 godina) niko ozbiljno ne radi na razvoju ove tehnologije. Ipak, realno je pretpostaviti da bi, prvenstveno, sistemi za unutrašnje hlađenje mogli da budu usavršeni, uz dodatnu termoizolaciju što bi omogućilo ostalim sistemima da znatno duže budu operativni na površini planete, možda čak i 24 sata.

Ali verovatno se još dugo niko neće odvažiti da ponovo sleti na Veneru, prvenstveno zbog toga što je ulog veliki, a dobitak veoma mali. Za sada je sve usmereno prvenstveno ka Marsu, a što se Venere tiče daleko se više isplati istraživanje iz orbite. Već početkom 2004. godine pored nje će proći američki brod Mesindžer (Messager) na svom putu ka Merkuru, a za 2005. je planirano lansiranje evropskog broda Venus Express koji će ujedno biti i prvi brod za dugogodišnje orbitalno istraživanje Venere još od Magelana (1989).

Marko Tarabanović