To sa Mesecom je jako zanimljivo. Ukratko jedna teorija ide
ovako nekako.
Mesec “vuce” Zemljine okeane po dnu i to usporava Zemlju (pa se
njen dan produzava). Usporenje Zemlje uzrokuje da Mesec ubrzava svoje
kretanje. Zbog tog ubrzanja on se udaljava. (To opet ima niz
interesantnih posledica po trajanje dana i meseca, ali to je za drugu
pricu).
Mesec se, dakle, udaljava i konacno ce se naci na veoma udaljenoj
orbitu oko Zemlje, a oba tela, i Mesec i Zemlja, ce se kretati kao
jedno kruto telo i bice okrenuti jedno drugom istom svojom stranom.
Ako, medjutim umesto u buducnost krenemo u proslost imamo obrnuti
sled dogadjaja. Rotacija Zemlje se ubrzava te se dani skracuju. Brzina
naseg satelita se smanjuje i njegova staza je sve kraca jer se on
primice svojoj planeti. Na kraju dolazimo do dana kada su se Zemlja i
Mesec okretali istom brzinom i bili su jedan drugom okrenuti istom
svojom stranom. I kretali su se kao jedno telo, kao da su spojeni
nekom krutom polugom.
Bio je to fantastican prizor. Prema nekim proracunima Mesec je od
Zemlje u tom periodu bio udaljen 22,530 kilometara. Mesec je izgledao
osam puta veci nego danas i pokrivao je veliki deo neba. Mesecina je
bila snazna, noc gotovo da nije postojala. Pomracenja su bila cesta i
trajala su dugo. Na planeti Zemlji tada su se radjali prvi zivi
svedoci ovih zbivanja. Bile su to morske alge.
Ali kretanje Meseca u takvim uslovima nije bilo stabilno. Dovoljno
je bilo da se Mesec i sasvim neznatno pomeri od pocetnog polozaja pa
da se narusi ravnoteza u silama koje su ga drzale u toj orbiti. A
razloga za pomeranje je bilo. Na Zemlji su se zbivali burni geoloski
procesi i Mesec je mogao pasti ili otici daleko od Zemlje. Pre ili
kasnije nesto od toga se moralo deseti.
Medjutim ni kretanje Meseca u najdaljoj orbiti od Zemlje, izgleda
da nece biti stabilno. Ako ni zbog ceg drugog ono zbog Sunca. Zbog
sinhronizovanog kretanja Meseca i Zemlje plima koja potice od Meseca
bice nepokretna u odnosu na oba tela. Medjutim Sunceve plime ce se i
dalje kretati i, ma koliko one bile male, usporavace Zemljinu rotaciju
posto ce se pomerati u suprotnom smeru. Time ce se dan produzavati, te
kretanje Meseca i Zemlje vise nece biti sinhronizovano. Dan ce postati
duzi od meseca i Mesec ce poceti da se krece od zapada ka istoku.
Lunarno plimsko ispupcenje na Zemlji ce se opet pokrenuti jer ce
pratiti Mesec. Pokusace da ubrza Zemljinu rotaciju. Ali Mesec je sad
daleko od Zemlje i njegova gravitacija vice nije toliko mocna. Sile
trenja trose njegovu mehanicku energiju (transformisu je u toplotu) i
on ne moze da ostane u svojoj orbiti. Pocece da se primice Zemlji, sve
blize i blize. I konacno ce pasti na nju. I tu ce biti kraj izucavanja
Meseca.
-------------------------------------
Mogao bih samo dodati na tvoj text da su naucnici pronasli da
je Zemljina rotacija pre izmadju 750 i 900 miliona godina iznosila 18
dana i da je u to vreme bio 481 dan u godini.
A da li si znao da su i ljudi vestacki usporili rotaciju Zemlje za
nekoliko mikrosekundi sto je izmereno, i to samo zbog izgradjivanja
velikih brana i stvaranjem ogromnih vestackih rezervoara u kojima se
nalazi na hiljade milijarde tona slatkovodne vode. Ovi rezervoari se
nalaze vecinom oko ekvatorijalnog pojasa gde vecina populacije zivi.
Gomilanjem ove vode oko ekvatorijalnog pojasa, stvorena je masa koja
ima efekat na rotaciju Zemlje.
Ipak, ovo malo vestacko usporavanje rotacije nema nikakvog znacaja.
|
