Nakon predavanj u NS

Na ovom predavanju dat je kratak prikaz odnosa naučne (fizičke) i klasičnih mitoloških i religijskih kosmologija. Geneza fizičke kosmologije ukazuje na duboke kulturološke uticaje koji je judeo-hrišćanska civilizacijska paradigma učinila na stvaranje i istorijat onoga što se danas naziva Standardnim kosmološkim modelom. Shvatanje koje je omogućilo pojavu savremene nauke, pre svega empirijskog načina mišljenja, ukorenjeno je u filozofskoj debati vodjenoj oko ontološkog statusa »univerzalija« (odnosno zbirnih imenica, »drveće«, »ljudi«, »narod«) tokom Srednjeg veka izmedju realista i nominalista, pri čemu su prvi priznavali, a drugi odricali realnost ovakvih uopštenih kategorija. Pobeda nominalista u ovoj vekovnoj raspravi omogućila je izlazak iz »mračnog« Srednjeg veka, te pojavu Dekarta i racionalizma, a Dekart je omogućio naučnu renesansu, pre svega postuliranjem dualizma duha i materije! Ovo je predstavljalo osnovu mehanicističke naučne paradigme. Medjutim, da to nije čitava nauka, svedoče velike revolucije u nauci, pre svega u fizici, koje su se odigrale tokom XX veka (teorija relativnosti, kvantna mehanika, itd.). Kulturne implikacije ovih revolucija tek treba da budu razradjene!

Jedna od zabluda uporno favorizovanih od strane velikih lažnih ideologija XX veka, pre svega vulgarnog levičarskog materijalizma koji je dominirao na Istoku, i ostataka pozitivizma na koje se molgo naići na Zapadu, jeste shvatanje o potpunoj inkompatibilnosti religijskih i naučnih (pre svega fizičkih) ideja u domenu filozofije prirode. Kontroverza koja je okruživala ovu temu tokom čitavog XX veka najbolje se odslikavala u istorijatu determinističke fizičke kosmologije. Istovremeno, dostignuća savremene kosmologije, a posebno antropički princip kome ćemo posvetiti najviše pažnje, ukazuju na besmislenost ovako isključivog stava.

Sasvim nezavisno od ove suštinske teme, treba imati u vidu da je istorijat standardnog modela Velikog praska isprepleten različitim ekstranaučnim, pa i religijskim elementima. Tako je, na primer, čovek koji je sa najviše prava nazivan »ocem Velikog praska«, Žorž Lemetr, čitavog života bio ne samo matematičar i kosmolo, već i katolički sveštenik, koji je brižljivo razdvajao ove dve svoje briljantne karijere. Kao jedna od posledica iskrivljene percepcije kosmologije kao naučne discipline na ovaj ili onaj način bliske religijskom načinu mišljenja, kosmologija je bila žestoko progonjena u bivšem Sovjetskom savezu i ostalim levičarskim despotijama. Takodje, kao jedna od ilustracija značaja ovih ekstranaučnih elemenata jeste i činjenica da je tokom tzv. velike kosmološke debate, tj. kontroverze izmedju rivalskih teorija Velikog praska i Večnog stanja, tokom poznih 1940-tih, 1950-tih i ranih 1960-tih godina, teorija Velikog praska (koja je ultimativno izašla kao apsolutni pobednik iz ovog duela) je bila često optuživana od strane protivnika kao bliska teizmu, s obzirom da je postulirala početnu singularnost (trenutak t = 0), odnosno stanje početka za koje ne važe fizički zakoni, i koje nema kauzalno objašnjenje.

Od najstarijih vremena ljudi su postavljali pitanje slučajnosti ili nužnosti ovakvog uredjenja sveta, ili savremenijim rečnikom, slučajnosti ili nužnosti zakona prirode u obliku u kakvom ih poznajemo. Ovo isto pitanje je slično (mada ne sasvim ekvivalentno) pitanju: postoji li svrha kosmosa? Ideje i teorije koje uključuju ovu univerzalnu svrhu nazivaju se teleološkim (primeri su Aristotelov sistem ili pozna skolastika Tome Akvinskog i sledbenika). Ovaj pogled na stvari postao je nepopularan nakon kraja Srednjeg veka, posebno nakon Kopernikanske revolucije i pojave Dekartovog dualizma duha i materije. Posebno je u biološkim naukama teleološki pogled na svet postao predmet žestokih osporavanja u XIX i XX veku, nakon formulacije Darvinove teorije evolucije.

Medjutim, tek sa napretkom fizičke kosmologije XX veka pitanje slučajnosti ili nužnosti kosmosa kao celine postalo je, bar u principu, dostupno proučavanju metodologijom prirodnih nauka.

Treba imati na umu još dva značajna istorijska razvoja: (i) pojavu kvantne mehanike koja je – barem u pojedinim interpretacijama, kao što je ortodoksna kopenhagenška – izrazito subjektivistička (zavisna od posmatrača), i kontroverzu oko njene korektne interpretacije koja traje i danas; i (ii) razumevanja značaja selekcionih efekata (posebno u posmatračkoj astronomiji i kosmologiji).

Brojne numeričke koincidencije medju prirodnim konstantama i kosmološkim parametrima otkrivane su tokom čitavog XX veka. Teško je izbeći utisku da su relacije izmedju fundamentalnih konstanti fino podešene tako da je kosmos gostoljubiv sa stanovišta života (i razuma) kakav poznajemo. Medju pionirima ove problematike nalaze se mnoga najveća imena fizičkih nauka: Dirak, Edington, Hojl, Diki, Penrouz… Medjutim, interpretacija ovih koincidencija je znatno varirala: npr. u Dirakovoj kosmološkoj teoriji one su zadovoljene nezavisno od naše egzistencije, dok je Diki oko 1961. ponudio interpretaciju u skladu sa kojom tek u epohi u kojoj mi danas postojimo možemo zapaziti bar neke od tih koincidencija. Ova potonja ideja je izrasla u ono što se – od Karterovog izlaganja na skupu Medjunarodne astronomske unije 1974. godine (videti Leslie 1998) – naziva antropičkim principom. Ispravnije je, medjutim, govoriti o antropičkim principima, s obzirom na njihovu različitu formulaciju, odjek i epistemološki status.

Slabi antropički princip (WAP; Karter 1974): izmerene vrednosti fizičkih i kosmoloških veličina nisu podjednako verovatne, već su ograničene zahtevom da postoje mesta gde život baziran na ugljeniku može evoluirati, i zahtevom da univerzum bude dovoljne starosti da se to već dogodilo.

Jaki antropički princip (SAP; Karter 1974): kosmos mora imati osobine koje omogućuju da se život u njemu razvije u nekom stadijumu njegove istorije.

Participatorni antropički princip (Viler 1975): Posmatrači su neophodni da bi kosmos postojao.

Finalni antropički princip (Berou & Tipler 1986): Inteligentan život mora nastati negde u univerzumu, i kada jednom nastane, nikada neće odumreti.

BITNA NAPOMENA 1: Potonja tri antropička načela još uvek su spekulativnog karaktera!

BITNA NAPOMENA 2: Antropički principi se mogu, ali ne moraju, interpretirati teleološki, tj. oni ne uključuju nužno stav da je postojanje inteligentnih posmatrača svrha postojanja kosmosa. Čak i “jaki” antropički princip, kome se najčešće pridaju baš teleološke konotacije se može izraziti kao selekconi efekat, ali cena koja se za to plaća je uvodjenje multiverzuma!

Naravno, treba imati u vidu da onaj oblik dizajna i uredjenja sveta kakvo implicira ovaj pristup objašnjenju antropičkih koincidencija nema ništa zajedničkog sa personalnim teizmom kakav zagovaraju sve velike zapadne religije. To i jeste racionalan razlog zbog kojeg etička, estetska i politička pitanja kojih se dotiče teologija ostaju van domena savremene nauke (niti ona pokušava da ih uvede u svoj domen!). Istovremeno, razumevanje ovog suptilnog pitanja objašnjava zašto se ne može – nasuprot mnogim senzacionalističkim napisima u štampi, kao i neodgovornim izjavama pojedinih kosmologa samih – tvrditi da je danas “nauka našla Boga”.

Ovo takodje znači da treba napraviti utoliko veću i jasniju razliku kako izmedju naučnog i pseudo-naučnog mišljenja danas, tako i izmedu religijskog i pseudo-religijskog mišljenja. Potonje je oličeno u tzv. kreacionizmu, koji zagovaraju neke male i ekstremne verske zajednice, uglavnom protestantskog porekla, i koji se nikako ne može uzdići do statusa neke “teorije” ili “hipoteze”, pa čak ni do toga da bude ozbiljno shvaćen. U pitanju je skup besmislenih ideja, čiji je zajednički imenitelj svojevrsno bukvalno i nedosledno tumačenje Svetog pisma stavljeno u okvir krajnje vulgarnih prozelitskih interesa. Kao takav, kreacionizam ne zaslužuje nimalo veću pažnju u ozbiljnom diskursu od savijanja kašika snagom misli, ili prizivanju duhova za okruglim stolom.

Umesto nekakvog zaključka koji se kod ovakvih tema teško i može dati, treba zapaziti da se poslednjih decenija ovaj novi vid dijaloga izmedju naučnog i religijskog mišljenja u pogledu suštinskih metafizičkih pitanja sve više i intenzivnije razvija u svetu. U tom smislu, prilika je i da se naša sredina, nakon oslobodjenja od stega vulgarnog materijalizma, konačno uključi u ovaj dijalog od svetsko-kulturnog značaja.

Nakon predavanja pitali smo neke slusaoce za njihove utiske i dobili sledece dgovore:

Relja: Predavanje mi se svidelo. Dosta mi je pomoglo u razumevanju to sto sam bio i na proslom Cirkovicevom predavnju u Novom Sadu kada je govorio o streli vremena.

Ivan: Predavanje je bilo vrlo dobro. Narocito me je odusevio Escher, kao u ostalom i uvek.

Ljilja: Moram da priznam da sam ocekivala nesto drugo. Mislila sam da ce vise biti reci o teoloskim teorijama i njihovom poredjenju sa kosmoloskim teorijama. Dr Cirkovic je ovde vise pricao o nastanku kosmosa sa stanovista nauke.

Marina: Licno mislim da je Milan zaista opsirno odgovorio na datu temu. Slusaoci su mogli da shvate povezanost kosmoloskih i mitoloskih ideja koje su se provlacile kroz citavu istoriju covecanstva. Sve u svemu predavanje je zaista zanelo publiku, sto su potvrdila mnogobrojna pitanja koja su usledaila nakon izlaganja. Mislila sam da im nema kraja ...

Dr Milan M. Ćirković