|
Izvod iz članka
 Još
je Galileo svojim teleskopom primetio da Venera nema nikakvu posebnu
strukturu, za razliku od Meseca i Marsa, čija je površina prekrivena
kraterima. Kasnije je postalo jasno da je atmosfera na Veneri toliko
gusta da se njena površina jednostavno ne može videti. Njena
nestrukturirana „površina“ je, u stvari, veoma gusta atmosfera, kroz
koju, kao ni kroz oblake nad Zemljom ne možemo prozreti. Posle više od
četiri stotine godina, radio-teleskopi su progledali kroz „maglu“. Na
Veneri su uočene strukture, čijim je sistematskim posmatranjem i prvi
put određen period rotacije Venere. Da bi se
fine strukture na udaljenim objektima mogle videti, radio-teleskopi
moraju imati ogromne aperture. Nakon uvodnog omaža radio-teleskopima (K.
Sagan, „Cosmos“), predstavljam jednog od giganata: 100-metarski
radio-teleskop Effelsberg.
Ovaj 33-godišnjak se nalazi nedaleko od Bonna u Nemačkoj, u
vulkanskom području Eifel, okružen šumom i brdima. Ova idilična
lokacija, između ostalog, štiti prijemnike od interferencija ljudskog
porekla, koje su nažalost sve više prisutne.
Ubrzo nakon ukidanja zabrane korišćenja radio-uređaja 1956. godine,
Nemci su se pozabavili radio-astronomijom. Nakon uspešnog starta sa dva
manja teleskopa, 1967. godine, Max Planck institut za radio-astronomiju
(MPIfR) je firmama Krupp i MAN dao zadatak da naprave projekat
100-metarskog radio-teleskopa. Finansijsku podršku, preko 34 miliona
DM je uglavnom obezbedio Volkswagen, a
manji deo država. Posle gotovo 5 godina gradnje, pušten je u rad
najveći, potpuno upravljiv radio-teleskop na svetu – Effelsberg, koji je
ostao neprevaziđen do 1998. kada ga je zamalo pretekao Green Bank (USA).
Autor: Aleksandar Đurić
Diplomirao je 1999. godine na Elektrotehničkom
fakultetu u Beogradu, na odseku za Telekomunikacije.
Trenutno se nalazi na Univerzitetu u Bernu, u grupi za
Fiziku mikrotalasa Instituta za primenjenu fiziku, gde već
dve godine radi doktorsku disertaciju na temu Imaging-polarimetra
na 91 GHz.
|
|
