U svetu ATM-a (amaterske izrade teleskopa) postoji
izraz „poor man telescope“. Iako njegov bukvalan prevod na naš jezik
(„teleskop siromašnog čoveka”) ima na prvi pogled negativnu
konotaciju, smisao ovog „standarda“ jeste u tome da i čoveku
ograničenih finansijskih sredstava pruži šansu da sa minimumom
ulaganja i nešto domišljatosti i malo truda dođe do sopstvenog
teleskopa, po neuporedivo nižoj ceni od fabričkog, a da uz to, ovaj
teleskop po svojim karakteristikama ne zaostaje puno za svojim
industrijskim takmacem. Kad se tome doda i ideja da teleskop bude
lako prenosiv, lagan za transport, montaž u i upotrebu, a
istovremeno i pouzdan i funkcionalan, dobija se koncept koji sam
pokušao da dostignem izradom teleskopa o kojem će u ovom tekstu biti
reči.
Primarno ogledalo prečnika 135 mm i fokalne dužine
1.350 mm izradio sam sopstvenim rukama, po proceduri o kojoj je bilo
reči u ranijim brojevima „Astronomije“. Sekundarno ogledalo sa
nosačem je poklon, izrađen ručno, kod majstora Janka Mravika.
Aluminizacija primarnog ogledala, kao i sekundara, izvršena je u
specijalizovanoj firmi u Budimpešti zahvaljujući angažovanju mog
prijatelja Andraša i njegovim poznanstvima u Mađarskoj prestonici.
Postolje je napravljeno varenjem vodovodnih cevi koje su praktič no
bile za otpad, dobijenih na poklon od majstora vodoinstalatera, a
mogu se naći na svakom otpadu. Malo rada čeličnom četkom na skidanju
maltera, uz nešto znoja na licu, bilo je dovoljno da cevi izgledaju
kao nove.
Male „nožice“ kojima se cela konstrukcija oslanja o
tle, u stvari predstavljaju odlično rešenje do kojeg sam došao u
„cajtnotu” - agoniji izazvanoj željom da pobedim vreme, kako bi
teleskop bio spreman za Mesijeov Maraton 2005. Naime, prvobitan plan
je bio da na krajevima postolja montiram kupovne gumene dodatke (za
koje sam siguran da ih imam bar desetak, negde u Bermudskom trouglu
moje prenatrpane šupe-radionice), ali dan pre odlaska na maraton,
konstatovao sam da ne mogu da ih nađem.Unevolji, počeo sam da se
osvrćem oko sebeiumomentu sam pronašao idealno rešenje. Plastični
zatvarači sa boce mineralne vode, prethodno po sredini probušeni
zavrtnjem, a nakon toga ispunjeni „metal kitom“ za reparaciju
limarije automobila, idealno su rešenje, jer je cela konstrukcija
stabilna i ne „trese” (iako bi zlobnicimogli da mi zamere što ih
nisam napravio od pivskih zatvarača, jer su mi isti po svemu „bliskiji“).
Umesto cevi opredelio sam se za takozvani „truss
tube design“, dakle potpuno otvoreni sistem, bez cevi, a svi delovi
teleskopa su montirani na tzv. „krovnu letvu“ (obična drvena letva
za krov), koja je stajala zaboravljena u dnu moje šupe. Malo
tretmana šmirgl papirom i ona je povratila svoj prvobitni svež
izgled, izborivši time pravo da bude deo koncepcije.
Autor:
Dragan Miladinović,
pasionirani samograditelj teleskopa. Piše za AM i
Astronomiju. |
