|
9. mart. 2008. Kada sam prošle godine u ovo vreme planirao da otputujem u Kennedy Space Center i prisustvujem lansiranju šatla, napisao sam za ovaj sajt nekoliko interesantnih članaka koji su se bavili problematikom lansiranja i putovanja ovih letilica. Zbog vremenske nepogode, "moje" lansiranje je bilo otkazano za 3 meseca, te nisam prisustvovao tom velikom spektaklu, ali sam naučio mnoge stvari vezane za ovu istorijsku letilicu. Ono što puno ljudi ne zna, to je da su i Rusi (tadašnji Sovjeti) takođe razvijali i izgradili sličnu letilicu, poznatu pod imenom "Буран" ("Mećava"). Amerikanci su 1972. godine doneli odluku da razviju svoju svemirsku letilicu koju će moći da lansiraju više puta. Pošto je njihovo Ministarstvo odbrane davalo dolare i planiralo da šatl koristi za vojne misije, Moskva je morala da smisli brz odgovor i parira im. To ih je dovelo do odluke da se od juna 1974. pod komandom inženjera Valentina Gluška počne sa projektovanjem Višekratnog svemirskog sistema (MKS), a od oktobra iste godine i sa razvojem rakete НПО "Eнергия". Mada je samo prva izgrađena letilica nosila ime "Buran", kasnije će zapravo čitav projekat biti poznat pod tim imenom.
Pred konstruktoriski tim koji je radio na MKS postavljeni su sledeći zahtevi: · Odbijanje neprijatelja u nameri da koristi svemir u vojne svrhe · Istraživanja u interesu vojne, naučne, i nacionalne ekonomije · Vojna istraživanja i eksperimenti primenljivi korišćenjem velikih svemirskih kompleksa · Odnošenje u orbitu i vraćanje na Zemlju svemirskih letilica, kosmonauta, i zaliha. · Odnošenje najmanje 30 tona tereta u orbitu, 7 dana operacija, i vraćanje na Zemlju 20 tona · Primenjivati tehnološki razvoja američkog spejs šatla u cilju unapređenja sovjetskih svemirskih mogućnosti. Ovaj poslednji zahtev je posebno interesantan. Sovjeti su pokušavali da izgrade svoj ekvivalenat raketi "Saturn V" koja je u okviru "Apollo" programa ponela američke astronaute na Mesec. Sovjetska raketa, poznata pod imenom N1, nije se pokazala idealnom pa se Sovjetski politbiro plašio da će zemlja polako zaostati u tehnologiji gradnje teških raketa za svojim jedinim konkurentom. Zato je pala odluka da im je najbolje rešenje da u sledećem koraku razvoja što verodostojnije iskopiraju američko rešenje za šatla, i time osiguraju veću šansu za uspeh "Burana". Međutim, tokom rada su tamo gde je bilo potrebno donekle modifikovali američka rešenja; ili da bi dokazali svoju snagu ili da bi eliminisali tehnologije koje su prevazilazile njihove trenutne mogućnosti. Naprimer, Sovjeti nisu imali iskustva u pravljenju velikih raketnih motora na čvrsto gorivo poput onih za višekratnu upotrebu koje su koristili američki busteri za šatlove, ali su zato imali odlične motore na tečni kiseonik i kerozin koje su mogli da iskoriste za svoje bustere. Sovjeti su takođe imali malo iskustva sa kriogeničkim gorivima, a takvo gorivo je korišćeno u glavnim motorima američkih orbitera, te su imali probleme da naprave takve motore za više upotreba. Ti problemi su doveli do nekoliko ključnih odluka u konstruisanju MKL. Naprimer, nepostojanje višekratnih raketnih motora značilo je da nema potrebe da sâm "Buran" nosi glavne motore. Zato je sistem bustera bio tako konstruisan da je veliko središnje jezgro, nazvano raketom "Energija", zauzelo ono mesto gde se nalazi veliki spoljnji rezervoar na američkim šatlovima. To centralno jezgro je kod Sovjeta bilo okruženo sa 4 manje buster–rakete na tečno gorivo, za razliku od dva bustera na čvrsto gorivo koje su koristili Amerikanci. Za razliku od američkih šatlova, ruska noseća konfiguracija je mogla da se koristi kao potpuno nezavisna raketa. Raketa "Energija" je bila modularnog tipa, te je mogla da bude opremljena sa 1–4 raketna motora, i sa dodata 2–8 pomoćnih bustera koji su mogli da se okače bilo gde. "Energija" je takođe mogla da bude spregnuta sa različitim kapsulama za korisni teret, što je znatno uvećavalo njenu lansirnu fleksibilnost. Orbiter "Buran" je zapravo bio tek jedna od nekoliko opcija tereta koji su mogli da se okače za "Energiju".
Sâm orbiter je spolja bio pljunuta kopija američkog šatla, ali sa brojnim razlikama u konstruktivnim detaljima. Mada su se sovjetski inženjeri trudili da unesu mnoga egzotična i inovativna rešenja u konfiguraciju ove višekratne letilice, nijedno od njih nije bilo superiorno u odnosu na ono koje su upotrebili Amerikanaci. Najuočljivija promena koju su uneli bila je premeštanja propulzivnog sistema sa same letilice, što joj je omogućavalo da ponese 30 tona korisnog tereta u odnosu na maksimalnih 25 koliko je mogao da ponese šatl. Na taj način je povećana i težina na sletanju na 20 tona u odnosu na 15 koliko je iznosio limit za američki šatl. Takođe, sovjetska letilica je imala par mlaznih motora pozadi i koristila ih je za korekciju putanje tokom sletanja, dok je američki šatl bio bez motora i prilikom sletanja je mogao samo da jedri, bez šansi da previše manevriše. Dodati motori su "Buranu" povećavali faktor sigurnosti, jer je u slučaju nepovoljnog vetra ili neprilagođene brzine mogao da ponovi proceduru za sletanje. Nažalost, ta ideja nikada nije upotrebljena, jer je na kraju zaključeno da bi to bio nepotrebno komplikovan manevar. Pored nevedenog, "Buran" je po dizajnu bio istovetan američkom orbiteru, i predstavljao ga je izduženi valjkasti trup koji se zavržavao parom niskih delta krila. Dvospratna kavina se nalazila na prednjem kraju trupa; gornji sprat je sadržao letačke kontrole i instrumente, a donja prostorije za odmor i rad. Za razliku od Amerikanaca, maksimalni broj putnika je sa sedam povećan na deset, tako da prilikom lansiranja četvoro putnika sedi u gornjoj kabini, a preostalih šest na donjoj. Iza putničke kabine se kao i kod šatlova nalazio veliki teretni odeljak, opremljen modulima za spajanje, manipulativnim kranom, i tovarnim prostorom. Kao i Amerikanci, i Sovjeti su čitavu spoljnju površinu letilice oblepili hiljadama pločica termalne zaštite i ugljeničkih materijala koji su trebali da pomognu da orbiter preživi enormnu temperaturu prilikom spuštanja kroz slojeve atmosfere. Sovjeti su verovali da je njihov način slaganja pločica bio optimalniji nego onaj na koji su to radile kolege u Americi.
Kada su konačno finalizovali konstrukciju "Burana", Sovjeti su otpočeli seruju testova da bi proverili različite aspekte usvojenih rešenja. Među njima se izdvajaju provere potiska "Energijinih" motora, i testovi samog orbitera u vazdušnom i gasnom tunelu pri rasponu od subsoničnih brzina prilikom sletanja do hipersoničnihbrzina prilikom ulaska u atmosferu. Za testiranje su korišćene serije umanjenih modela letilice lansiranih na suborbitalne letove koji su pomogli dobijanju brojnih podataka o kontrolnoj efikasnosti i karakteristikama "Burana" pri brzinama do 17,5 Mahova.
Program je obuhvatao 5 modela u punoj razmeri kao i 3 kompletna strukturalna modela koji su korišćeni za ispititvanja brojnih proizvodnih, montažnih i letnih karakteristika kao i manevarskih procedura. Svaki od navedenih modela je detaljnije opisan u tabeli koja sledi.
Verovatno najinteresantnije od svih letilica za atestiranje je bila
OK–GLI aerodinamička letilica za testiranje, poznatija kao
"Analogni Buran", ili "Buran Analogue" (To je zapravo
bila jedina letilica koja je trebalo da nosi ime "Buran".)
Mada je mogla da leti, ova letilica je bila ograničena samo na
letove na malim brzinama kroz atmosferu i nije mogla da ide u
svemir. Analogni "Buran" je zato bio opremljen sa 4 mlazna
motora, pomoću kojih je mogao da uzleće sa konvencionalne piste
[1]. Nakon što dostigne određenu visinu, motori su se
isključivali i letilica je bez pogona jedrila ka mestu sletanja. Ti
više puta ponovljeni testovi sletanja i "taksiranja" sakupljali su
podatke potrebne za razvoj autopilota i sistema za automatsko
sletanje za prave orbitere "Buran". Pre nego što je povučen
iz upotrebe, analogni "Buran" je u periodu 1985–88 imao
ukupno 25 letova.
|
1 |
2 |
Sledeća strana
(29.06.2008.)
|
Buran - još jedna priča o Buranu
|
