Astronomski magazin - HOME
am@astronomija.co.rs
 
 
Istorija
 

Sadržaj AM
 
istorija kosmonautike
Sve su počeli Nemci ...

 

Vaši komentari
Dipl. ing. Drago I. Dragović
 dragovic@net.yu

27. maj. 2008.

Pošto se trenutno (po meni) ništa spektakularno novo ne dešava u svemiru, u poslednje vreme puno čitam o istoriji astronautike, o stvarima o kojim jako malo znam i o kojima donedavno nisi čak mogao ni da pročitaš nešto. Naravno, tu su brojni sovjetski projekti, koji mi otkrivaju pravo stanje u nauci u svetu tog vremena, a trci u osvajanju kosmosa (i naoružanju) daju potpuno novu dimenziju. U nekoliko sledećih nastavaka ću pokušati da sa vama podelim neke od tih zanimljivih projekata.

Počeo sam sa Sovjetima, a nastaviću sa jednim nemačkim projektom, koji je dobro poznat svim ljubiteljima raketa, a čija iskustva su utkana u sve kasnije, pa i današnje rakete i letilice.
 

Tokom drugog svetskog rata, nemački inženjeri [1] su preduzimali neviđena istraživanja na mnogim poljima u želji da naprave konačno oružje za odmazdu. U samom vrhu je bio projekat za raketno oružje. Kapitalizujući ogromno iskustvo koje su nemački raketni entuzijasti sakupili tokom druge polovine dvadesetih godina, grupa inženjera predvođena Wernherom von Braunom i Walterom Riedelom iz tajnog centara u Peenemündeu napravila je vođenu balističku raketu do tada neviđene veličine i dometa. Zvanično je nazvana "Oružje za odmazdu–2" ("Vergeltungswaffe-2", ili "V–2", ili "Fau–2"), i mogla je da pogodi mete udaljene nekih 300 km daleko.

Tehnički pregled rakete A–4

Dužina

14,03 metara

Maximalni prečnik:

1,68 metara

Lansirna težina:

12.870 kilograma

Vreme rada motora:

70 secundi

Maximalna brzina:

5.760 kilometera na sat

Maximalna brzina udarca u cilj:

800 metara u sekundi

Maximalni domet:

330 kilometara

Maximalna visina:

96 kilometara

Potisak motora na tlu:

26 tona

Potisak motora na velikoj visini:

30 tona

Masa bojne glave:

900 – 1.000 kilograma

Masa goriva (alkohol):

3,6 tona

Masa oksidatora (tečni kiseonik):

5 tona

Raketa V–2, originalno označena kao A–4, izrasla je iz nekoliko prethodnih projekata sprovedenih u Penemindeu, uključujući eksperimentalnu raketu A–3 koja je imala domet od oko 50 kilometara.

Probna lansiranja A–4 su otpočela 1942. a od 5. septembra 1944. projektil je počeo da se koristi za napade na Englesku i savezničke ciljeve u Evropi. Poslednja nemačka A–4 raketa lansirana je iz Penemindea 19. februara 1945.

Nakon rata, stručnjaci britanske armije su pomogli nemačkim stručnjacima da lansiraju tri rakete A–4 za Nemce [2]. Značajan broj raketa tipa A–4 je lansiran i u Sjedinjenim Državama.

Do jeseni 1947, sovjetsko–nemački tim [3] je iz baze u Kapustinovom Jaru lansirao ukupno 11 raketa ovog tipa. One su kasnije poslužile kao osnov za sovjetsku verziju ovog oružja, porodica koja je označena kao R–1 [4].

Image:Fusée V2.jpg

Model prve rakete u kosmosu, rakete V–2, u muzeju u Penemindeu. Prototip rakete je na dnu imao nacrtan logotip "Žene na Mesecu" ("Frau im Mond", 1929), prvog SF nemog filma koji je opisivao pitovanje u svemir.

Image:Bumper8 launch-GPN-2000-000613.jpg

Lansiranje dvostepenog "Bumpera 8", američke verzije nemačke rakete V–2. Tim lansiranjem od jula 1950. otpočela je istorija Kejp Kanaverala na Floridi. Gornji stepen je mogao da odleti na (tada) rekordnih 400 km, što je veća visina nego ona koju postižu današnji šatlovi.

Komora za sagorevanje alkohola motora A–4

v2.jpg (120164 bytes)
(Kliknite na sliku)

RAF Musej u Cosfordu. Jedan od najboljih muzeja avijacije u svetu poseduje i rakete V–2.
 

[1] U to vreme, Nemačka je u tehnologiji bila ono što je danas Amerika – najveći broj patenata, najveći broj naučnika, najveći broj nobelovaca itd. je dolazio iz Nemačke.

[2] Ova zanimljiva rečenica je preuzeta iz jednog britanskog teksta. bilo bi vrlo interesantno istražiti šta zapravo znači i šta se krije iza takvih floskula kao što je recimo "pomogli su nemačkim stručnjacima", ili "lansirali su rakete za Nemce".

[3] U jednoj fusnotii u prethodnom tekstu, "Mjasiščevljev projekat 48", pomenuo sam Helmuta Gröttrupa, Fon Braunovog kolege i asistenta, koji je bio odgovoran za sisteme za navođenje. Iako je mogao da bira, otišao je da radi ne za Amerikance već za Ruse i pridružio se genijalnom Karaljovu.

[4] Ove rakete (od ruskog "ракета" nastalo je Р-1) je razvio biro OKB–1 Sergeja Karaljova, a prve su lansirane 1948. Bile su to prve sovjetske rakete na tečno gorivo.

Pokretali su ih motori RD–100, koje je konstruisao Glučkov biro SKB.

Od ukupno 12 raketa R–1 koje su poslate u Kapustin Jar do kraja 1948., 9 je lansirano a 7 je pogodilo cilj.

 

(13.05.2008.)

Komentar?
Vaše ime:
Vaša e-mail adresa:
Predmet:
Vaš komentar:

vrh

 

Potražite

AM Index
 
priključite se

 

Reč, dve o raketama - Kratka šetnja kroz istoriju, kako se dele rakete....

Mjasišćevljev "Projekat 48"

NAJVEĆA NESREĆA U ISTORIJI KOSMONAUTIKE